Овај списак садржи употребљавано јестиво самоникло (дивље) биље и служи као информација о називу дивље биљке, опису, главним карактеристикама и намени у усхрани.





КОРИЈАНДЕР (Coriandrum sativum) – самоникла (или култивисана) биљка, има светлозелене расперјане листове и жућкасте или смеђе плодове који садрже етарско уље. Листови су слични першуну и миришљави. Семе подсећа на бибер. Користи се само потпуно зрело осушено ароматично семе, пријатне ароме, као додатак сланим и слатким јелима од поврћа, за супе, тестенине, меса, дивљачи, рибе и печурке, салате, или за кисељење поврћа.

Употребљава се за производњу ракије, ликера и као додатак хлебу, пециву, месним прерађевинама (кобасицама), медењацима, а користи се и као замена за бибер.

Лековита својства: отвара апетит, поспешује варење, подстиче рад желуца, црева и јетре, спречава надимање, снижава холестерол, јача коронарни систем, смирује нервну напетост.
Посебна напомена: у већим количинама постаје отрован.




КРАБУЉИЦА – листови су врло нежни и осетљиви. Додаје се у топла јела (нарочито у супу и умаке), непосредно пред сервирање. Иде уз шаргарепу, кромпир, јаја, шпарглу и др.

Лековита својства: подстиче рад бубрега и помаже код варења




КРАСУЉАК, бела рада, петровац (Bellis perrenis, Compositae) – јестива је и лековита биљка. Мале је хранљиве вредности, у 100 g има само 35 калорија. Користе се млади листови, лопатичастог или јајоликог облика. Сви листови се налазе у приземљу розете. Млади листови садрже беланчевине, масти, угљене хидрате (шећер), витамин C и каротин, јабучну, сирћетну и оксалну киселину, затим сапонин, танин, смоле, етерично уље и горке материје. Листови се једу сирови или прокувани, највише у пролеће и почетком лета, али и у јесен. Укус им је киселкаст, мало горак и лагано опор. Салата је укуснија ако се остави зачињена да стоји 1-2 сата. Комбинује се и са салатом од кромпира или другог дивљег поврћа. Нарочито су укусни уситњени листови измешани са младим сиром. Листови се могу мешати са осталим варивима или се стављају у супу. Овај ливадски красуљак има један нерв, а шумски и једногодишњи красуљак имају по три нерва и исто су јестиви.

Лековита својства: јача и подстиче варење, делује као лек који раствара слуз, хлади, смирује болове и грчеве у желуцу и цревима.




ЛАЗАРКИЊА, лазарица (Asperula odorata) – садржи протеине, скроб, минералне материје, кумаринске хетерозиде, горке материје, етарско уље. Кумарин настаје приликом сушења ове траве. Свеже гранчице лазаркиње треба оставити преко ноћи на добро промајном месту да се осуше. Ставити је у воду да стоји око 30 минута, па је извадити.

Лековита својства: помаже код болова главе.




ЛИВАДСКО ЗЕЉЕ, пољско зеље (Rumex pulcher) је заједничко име за разноврсно самоникло (дивље) биље које се користи у људској исхрани. Најпознатије врсте су: бедреника, брашњеник, цикорија, црни слез, чичак, гавез (црни корен), киселица (кисељак), коприва, ливадска детелина, лобода, лук влашац, лук порјак, маслачак, матовилац, мечја шапа, мишјакиња, пупавац, пољско зеље, седмолист, шпаргла, штавељ и др. Лишће је по правилу богато витаминима и клорофилом (који је најдрагоценији састојак листа), плодови шећерима и витаминима, а корење и луковице садрже скроб и шећере, док су неки плодови и семенке извор масноћа.

Осим набројаног, садрже кисели калијум-оксалат, богате су витамином C, провитамином А, минералним материјама (нарочито калцијумом) и другим корисним састојцима. Користе се млади листови и изданци који су укусни и сочни. Његово лековито дејство има терапијску вредност. Сакупљају се пре појаве цвета. Најбоље их је брати ујутро по роси или после кише, бирајући биљке које расту по сеновитим местима. Припремају се на исти начин као и култивирано поврће, слично спанаћу или купусу са што мање осољене и кључале воде. Јело се припрема без мешања у поклопљеној посуди. Припремају се као самостално јело или се додају чорбама, варивима, пасуљу, питама и другим јелима. Вариво је најбоље припремати у земљаном лонцу.

Листове ливадског зеља за салату најпре опрати, оцедити и прелити кључалом водом и потом оцедити. Неколико капи лимуна или винске киселине, витамин C ће заштитити од разарања на ваздуху.




ЛОБОДА (Chenopodium album) – мале је енергетске вредности, свега 63 калорије. Користи се младо лишће обичне лободе и још неких врста у пролеће. Садржи беланчевине, масти, угљене хидрате, минералне материје и соли, витамин А (каротеноид) и C, горке материје, слузи, гуму, восак. Користи се за салате, чорбе, варива и друга слана јела са месом. Бере се у априлу, мају, јуну, јулу и августу.




ЛОРБЕР (Laurus nobilis) – употребљава се лист који садржи око 1–3% етеричног уља у коме су главни састојци пинен и цинеол. Користи се као додатак куваним јелима од меса и поврћа, месима од дивљачи, риби, преливима, маринадама и др.

Лековита својства: поспешује пробаву, смањује надимање и смирује живце.




ЛОТОС (Nelumbo nucifera) – водена је биљка са прелепим, великим, белоружичастим цветом. Користи се кртоласт корен (сличан шаргарепи), који у пресеку има декоративну шару. Садржи хранљиве састојке: нелбумин (стимулише телесне течности и мишићно ткиво), аспарагин (поспешује разлагање и избацивање сувишне отпадне слузи из бронхија и плућа) и скроб (садржи 13% једноставних шећера и одличан је извор енергије).

Суши се у танким кришкама. Користи се за исхрану и припрему традиционалних лековитих напитака. Кува се, пржи, или се користи као додатак поврћу и супама или као лековити чај (најефикаснији је од свежег корена) или његовог праха. Бере се зими, јер тада има највише хранљивих и лековитих састојака.

Лековита својства: лечи кашаљ, прехладу, синусе, инфекције, бронхитис, астму и велики кашаљ.




ЛУК АЉМА, зимски лук ((Allium fistulosum L.) – користе се пера, која остају дуго зелена. Тера стално ново лишће висине од 30 до 50 cm. Садржи много минералних материја, витамин C, етерична уља и флавоноиде.

Лековита својства: поспешује варење, делује антисептично и превентивно на обољења срца и крвотока.








ЛУК СРЕМУШ, медвеђи лук, дивљи лук (Allium ursinum L.) – има га више врста, користи се само младо лишће у сезони од априла до јуна и луковица. Листови миришу на бели лук и благог су укуса, а луковица на мешавину црног и белог лука и љутог је укуса. Луковица се користи исто као и бели лук. Садржи минералне састојке (сумпор, магнезијум, манган, гвожђе, цинк) као и бели лук, витамин C, каротин, алин, затим угљене хидрате, беланчевине, масти и целулозу и високу комцентрацију сумпора (алицина). Употребљава се сиров за салате или кувани листови за чорбе, варива, пирее, као зачин и додатак јелима. За намаз се ситно исецка и помеша са меким сиром и павлаком, а сецкани за украшавање јела или се додаје хлебу. Млада биљка се може киселити за зиму. Стајањем и сушењем лишћа, разграђују се његове активне супстанце. Луковица се употребљава слично младом луку, као зачин, додатак јелима (ставља се на хлеб) намазан маслацем, као салата или подлога за варива, као зачин чорбама, кромприру и другим јелима. Никада се не развијају младе луковице (размножава се путем семена).

Лековита својства: има антибактеријска својства, снижава крвни притисак, утиче на стварање крви, чисти крв, јетру, црева и желудац, јача памћење, олакшава искашљавање. Вино од сремуша смањује слуз у плућима и дуготрајан кашаљ.

Контраиндикације: особе са осетљивим желуцем треба да исечене листове прелију топлим млеком и да одстојe 2 сата, а затим пију гутљај по глутљај





Текст преузет са http://www.bezgluten.net/